Вељко П. Бојић - сликар

Подлога на којој се развијао свијет умјетничких-сликарских и књижевних достигнућа Вељка Бојића формирала се у дјетињству које је провео у угледној и богатој за то вријеме породици оца Петра Илијиног Бојића и мајке Кате у Липову код Колашина. Мјесто рођења (рођен 1931. године) у близини мале вароши, по средини Црне Горе, окружено врховима планина, падинама и долинама ријека у коме су легенде исписивале најсвијетлије странице историјских догађаја далеке прошлости, чојство и јунаштво, сиромашно материјално стање Црне Горе, све се то урезало у архетипски патос у дјетињству и касније кроз колективно несвјесно манифествовало у његовој поезији и на његовим сликама.

Бојић се током школовања у Пећи срео са умјетничким достигнућима Српске средњовјековне државе: фреско сликарством, иконописом и архитектуром, Пећке патријаршије, Дечана, Богородице Љевишке, Арханђела и Грачанице, што је оставило снажан печат на његово стваралаштво. По завршетку Гимназије у Пећи уписао је Правни факултет у Загребу. Стичући широко образовање у различитим срединама надоградио је оно стваралачко што је већ постојало у његовој природи као дар од Бога да буде сликар и да буде пјесник. Тако формирана стваралачка енергија била је покретач његових сликарских и поетских инспирација. По завршетку Правног факултета 1957. године ступио је у службу једног великог предузећа у Загребу као правни заступник. У току студија написао је књигу поезије Жубор Мјесечеве Воде. Земљу је напустио 1963. године и једно вријеме је провео у Америци, студирајући језик. Годину дана касније вратио се у Паризу, град умјетности, гдје је током боравка написао поему Une nuit a Paris. Из његове биографије не може се сазнати тачно, али се може претпоставити да се током боравка у Паризу свакако упознао са сликарским остварењима великих мајстора класичне и модерне умјетности и да га је њихово сликарство интересовало, јер док студира у Загребу Бојић почиње да црта. Одмах по доласку у Америку 1966. године уписао је Сликарску академију (Studying art at California State College at Los Angeles).

Вељко Бојић изгнаник стигао је до обале Тихог океана и ужарене пустиње, гдје је далеко од завичаја у туђини нашао одговор на питање које га је прогањало у младости, питања о човјеку и његовом смислу битисања и судбини неумитној законитости природе која свако људско биће прати као сјенка. Његова упечатљиво уобличена животна мудрост била је идеја водиља његовог књижевног и ликовног стваралаштва ( „Приче старог Индијанца“ потомка Apache и Navajo и Вељка Бојића потомка Морачког племена: Изгнаник, пјесме и поеме, 1988).

Из тајне стваралачког процеса из садржаја натопљеног симболима ( бијела птица, албатрос, крилати коњ, орао, ружа, кактус, божур, лађа, торзо, књига, виолина, јабука, путир, сабља, кацига, копље), из разуђене тематике његових слика рефлектује се мисао о животу као животној борби у којој људско биће занесено сновима о срећи постаје рањиво. Судбина рањивог и усамљеног људског бића проговорила је аутобиографски у Бојићевом сликарском и књижевном дјелу.

Континуитет његовог стваралачког  надахнућа сликара и пјесника одвијао се по етапама. Што у школи што под утицајем више култура кроз које је ходио током свог животног пута већ на почетку када је цртао лирске минијатуре и студије и касније студије за слике сигурност повучене линије којом формира цртеж говори о његовој неприкосновеној цртачкој спретности. Бојић црта оловком и тушем, а слика уљем на платну. Када се дохватио киста и боје Бојић је имао изграђен сликарски индивидуални став у ликовном, тематском и мотивском погледу. И то га сврстава  у сликарске индивидуалности на фону Америчко-Европског сликарства краја XX и почетка XXI вијека. У његовом стилу сликања од почетка до краја нијесу се догодиле никакве суштинске промјене у погледу тематике и ликовних рјешења: композиције, колорита и освјетљења. Сликарски опус Вељка Бојића гледано хронолошки може се подијелити у три стваралачка периода:

Први период од 1966. године до 1976. године, трајао је једну деценију. У првој деценији његовог стваралаштва урадио је око двадесет слика. Сликарска тематика насталих слика у овом периоду брижљиво је одабрана о чему говоре називи слика. Ова тематика захтијева и платна већих димензија (90×60; 120×90): Питија на вратима храма, Три грације, Буђење у гралу, Сусрет три миленија, Поноћна љубомора, My name is Jimmy Carter, Повратак одлетјелог пољупца, Пјесник у додиру с божанским, Симболи моје поезије, Обретеније главе Светог цара Лазара. Његов манир је флексибилан и животан, региструје актуелности, одражава дух времена са митским и сакралним свијетом и посједује театралну церемонијалност. А у ликовно-садржајном погледу у знаку је синтезе: експресионизма, кубизма и футуризма, која се манифестује доминантним пурпурним – црвеним колоритом, дијеловима људског тијела који сложени у различитим елементима на платну чине фигуру и композицију и издуженим деформисаним фигурама жене и мушкарца.

Други период његовог ликовног стваралаштва траје једну деценију од 1980. године до 1990. године. Овај период чини се био је стваралачки плодотворнији од претходног. У овом периоду је Бојић насликао око педесет слика. И у овом периоду захтјевна тематика насликана је на платнима већих димензија (90×60; 100×70): Отмица балерине, Витез поп културе, Боље мртав него црвен, Модерна у Црној Гори, Карневал у Венецији, Зимбабве, Сан Франциско, Мајка са дјететом, Револуција, Одалиска у огледалу Константина Великог, Легенда о Марку Краљевићу, Успомена на нестале у Вијетнамском рату, Good Morning America, Модели, Ахилеј и Одисеј пред Тројом. Са ових слика зрачи богатство дубоко мисаоног сликарског стваралаштва.

Трећи период у сликарском стваралаштву Вељка Бојића је период од 2000. године до 2010. године. У овом периоду настало је око тридесет пет слика димензија (од 90×60  до 173×147): Кључеви Светог Петра, Magical vision of  Duke Miloš 1389 at battle of Kosovo, Силовање Европе, Марксистички поглед на буржоаску путеност,  Тако је говорио Матија, Златна дјевојка, Љепота на крову свијета, Прогоњен од сатира, Рај, Липово, Дјеца NATO бомби, Косово. И у овој стваралачкој фази Бојић је остао досљедан свом са почетка стваралаштва формираном ликовном изразу, тематици, композицији и иконографији. У основи његовог сликарства је људска фигура, фигура жене и мушкарца. Стога се Бојићево сликарство може сврстати у сликарски правац постмодерне фигурације.

Тематски гледано Бојићеве слике садрже митолошке теме: Питија на вратима Храма, Појава Венере Милонске, Богиња Еос у кочијама апокалипсе; теме из историје хришћанства: Буђење у гралу, Кључеви Светог Петра, Мојсије на Синају, Рај; теме из националне историје, упркос његовом одласку у туђину из завичаја извори његовог патриотизма нијесу пресушили: Обретеније главе Светог цара Лазара, Косовски мит, Легенда о Марку Краљевићу, Косово; теме из савремене светске историје: Зимбабве, Криза 444 дана, Успомена на настрадале у Вијетнамском  рату, Бјекство са источних страна, Пасје гробље, Дјеца NATO бомби; портрете са наративном садржином: My name is Jimmy Carter, From Mayan civilization to Nikola Tesla, Magical vision of Duke Miloš 1389 at battle of Kosovo, Тако је говорио Матија; породичне портрете: Тадиша Иванов, Илија Тадишин, Петар Илијин, Драгутин Петров, Александар Данилов; портрете националних личности: Карађорђе, Свети Сава, Хајдук Вељко, Његош; портрет: Линколна; аутопортрете: Посмртна ода, Гала Ја и свемоћни Јупитер; аутобиографску тематику пјесника: Поноћна љубомора, Испраћај љубавне ноћи, Краљица свих мојих јесени, Прве љубавне капи, Рађање пјесника у присуству Пушкинове посмртне маске, Прогоњен од сатира, Поезија није хљеб али је вино живота; аутобиографску тематику сликара: Витез поп културе, Карневал у Венецији, Сусрет модела у студију, Модели. Бојићево интересовање се развија и за садржаје у којима се рефлектује свјетска понајвише Америчко-Европска  друштвено-политичка клима. На сликама се манифестује и сликарева емотивна и индивидуална личност подређена чврстом волумену и брижљивом цртежу. Код Бојића нема разлике између цртачког  и пиктуралног. Фигуре одају утисак пуноће у простору, времену и ентеријеру. Оне имају изражено осјећање амбијента у коме се налазе и када су понекада сведене на чисту површину. Боја је чиста немијешана. Комбиновањем хладних и топлих тонова остварује чудесну композициону хармонију (свијетлоплава, зелена, црвена, смарагднозелена, жута).

Портрете слика у попрсном и допојасном ставу. Ликови су реалистички моделовани. Свјетлосним ефектом постиже свијетложути и свијетлоцрвени инкарнат лица, а потезом и пастелним намазом боје обрађује раскошно богатство црногорског и српског народног костима постижући илузију материјалности накита и одјеће. Култ српских владара, светаца, пјесника, јунака, научника, распиривао је машту Бојића изгнаника пјесника и сликара. Бојић је насликао најистакнутије из плејаде знаменитих које је дала свијету српска цивилизација. Из ове тематике издвајају се по ликовном и композиционом рјешењу портрети: Милоша Обилића (Magical vision of  Duke Miloš 1389 at battle of Kosovo) и портрет књижевника Матије Бећковића ( Тако је говорио Матија). Ови портрети немају класичну портретну форму. Композиција портрета као и тематика има наративни карактер што се чита из назива слике. Милош Обилић национални јунак живио је у другој половини XIV вијека, а пјесник Матија Бећковић живи у другој половини XX вијека и почетком  XXI вијека. Нарација ова два портрета је слојевито насликана. Портретисани ликови су стопљени са простором и временом у ком живе и подвизима по којима су постали национални јунаци. Бојић је ове двије композиције сваку на свој начин колористички уравнотежио од првог плана до позадине. Милоша Обилића је насликао у ставу до појаса с леђа. Леђа заогрнута свијетлоплавим панциром, а глава насликана у профилу са златножутом кацигом царског војника. На панциру, као на отвореном простором, унутар саме фигуре, насликана је Милошева визија како убија цара Мурата. Његово лице побједника обасјано је свјетлошћу. Свјетлошћу је обасјана златна кацига на његовој глави која симболизује моћ и богатство српског средњовјековног царства. У самој визији су приказани цар Лазар и Бошко Југовић, као свједоци витешког подвига. Позадина портрета насликана је пурпурним колоритом, косовско разбојиште притиснуто барјацима и копљима. Изнад је небо са облацима  који се размичу као после олује у праменове. Симболику слике-портрета постигао је колористичком хармонијом свијетлоплаве, тамноцрвене и златножуте боје и свјетлосним ефектима. Треперење сунчеве свјетлости које се интезивно види постигао је Бојић истанчаном текстуром чистог пигмента. Портретна композиција Тако је говорио Матија, је слојевито испричана прича о времену у коме живи српски књижевник Матија Бећковић. У овој наративној композицији Бојић је насликао два попрсја Бећковића. Композиција је урађена гамом тамноцрвених и смеђих тонова. Потез четкице је кратак са њим моделује мноштво фигура које симболизују земљу, њену историјску прошлост и вријеме у ком живи књижевник Бећковић. Инкарнат лица блиједожуте боје постиже свјетлосним ефектима дајући читавој композицији симболично значење Матије Бећковића и његове убојите ријечи како сам сликар у поетском заносу каже “… Излетио у параболи испод крила епске ширине са божуром у руци као метафором ламента, прозрачан и свијетао, загледан у више моралне сфере, да тријумфом ума надмаши трагедију рода, који нема ко ни оплакати…“.

Вељко Бојић захтјеве сликара мајстора боје, свјетлости и цртежа испуњава са необичном сигурношћу, која се не може приписати ни доброј школи, ни упорном раду већ урођеној природној способности – неком генетском коду. Ово дјело које ликовном анализом покушавамо само да се докучимо његове сложене и слојевите тематике могао је да створи само сликар снажне поетске интуиције. Мало је сликара таквог формата на фону савремене сликарске светске сцене какав је Вељко Бојић по тематици, композицији и иконографији, зато је његово сликарство веома захтјевно за анализу. У фокусу његовог сликарства је човјек и његова судбина коју је Бојић поета и сликар колико поетским заносом толико и сликарски виртуозно приказао гледаоцу помоћу боје, свјетлости и цртежа. Тако је Бојић сложену и слојевиту животну збиљу успостављеном равнотежом бојених контраста и различитог свјетлосног интезитета на сликама довео до савршенства.

Овај приказ о сликарству Вељка Бојића писан је на основу репродукција његових сликa илустрованих у књизи: Veljko P. Bojic, Artist-Poet-Writer, Porticus and Logos, A Cosmic Journey Through The Past, 2012.

 

Колашин, 12. мај, 2017.                         Драгиња Кујовић, историчар уметности

(Visited 144 times, 1 visits today)